Лична карта и историјат школе
Лична карта школе
Када се од Бановог брда крене према Ибарској магистрали, одмах после моста на некадашњем Репишком потоку, налази се Жарково. Оно се простире на брежуљку од ког почиње побрђе Шумадије, окренуто ка југозападу, одакле се као на длану виде Макиш и Срем. Смештено је на надморској висини од 80 и 250 метара.
Према археолошким истраживањима, на месту данашњег Жаркова постојало је људско насеље пре више од 5000 година, у млађем каменом добу. Неолитско насеље налазило се изнад извора Беле воде. Атар некадашњег села Жаркова ограничавају две реке, са запада Сава, а са истока Топчидерска река.
У једном његовом делу постојала је Церачка висораван, која је некада обрасла храстовом, односно церовом шумом, а касније исечена и претворена у винограде.
На том терену 1980. године изграђено је ново Београдско насеље Церак виногради. Церак виногради је насеље у општини Чукарица у Београду у Србији и врхунски је пример касне модерне.
Аутори (Миленија и Дарко Марушић ) добили су Октобарску награду града Београда за пројекат, 1985. године. Насеље је чисто стамбеног типа, са мањим комерцијалним садржајима и великим парковима, зеленим површинама. У склопу насеља је један велики супермаркет, медицинска амбуланта (ВМЦ), основна школа и обданиште.
Потреба за новом школом у насељу Церак, јавља се осамдесетих година прошлог века. До тада деца са овог подручија уписивала су се у ОШ „Љуба Ненадовић“ у Жаркову. Број ђака је стално растао, тако да је капацитет школе постао недовољан. Деца су одлазила аутобусом у школу, а у улици није било ни тротоара, што је додатно угрожавало њихову сигурност. На захтев грађана, СО Чукарица доноси одлуку о подизању нове школе.
У идиличном новом насељу Церак виногради пуном зеленила међу боровима, никла је 1985. наша нова школа. Једне плодове су заменили други. Уместо мириса грожђа радост буди дечија граја и осмеси задовољства који су непроцењиви.
Пре њеног завршетка, из ОШ „Љуба Ненадовић“ 1983/84. измештена су четири одељења млађих разреда у просторије МЗ „Виногради“, а следеће године и осам одељења првог разреда, у део нове школе који је завршен. Први учитељи су били Душанка Бугариновић, Илинка Јовановић, Мило Вуксановић, Радмила Симић, Љиљана Главоњић, Биљана Калмаревић, Милена Милосављевић и Верица Милановић.
По завршетку друге етапе, школске 1985/86. године долази до коначког физичког раздвајања ОШ „Љуба Ненадовић“ и школе у изградњи. Школа је уведена у регистар 1986. године и од тада постоји као самостална Основна школа „Уједињене нације“. Име школи су дали житељи овог насеља вођени жељом да буде отворена за све људе добре воље и да деца и сви запослени у њој раде и уче здраво и срећно.
Нова школа је почела да ради са 1541 учеником распоређеним у 44 одељења, од тога два у продуженом боравку. Наставу је тада водило 65 наставника и одвијала се по хоризонталној подели смена. Трећа етапа је завршена три године по оснивању. Тада је завршена фискултурна сала са пратећим просторијама. Укупна површина школе износи 6179 м2, површина дворишта (не рачунајући двориште под школском зградом) износи 28128 м2, а 1798 м2 је прекривено школским теренима.
Школа је изузетно архитектонско решење у огромном дворишту пуном зеленила. Зграду је пројектовала Миленија Марушић. Велике површине спољашњих зидова „према пројекту“ изграђене су од стакла и захтевају велика улагања за одржавање. Велики напредак је постигнут у протеклом периоду, захваљујући домаћинском пословању бившег директора Јанка Ћупине а касније и садашње директорке Весне Радовановић Пеневски и великог броја запослених, родитеља, друштвене средине. Отклоњени су многи недостаци извођача радова.